Čuveni londonski metro krije jednu zanimljivu priču. Među svim tim vozovima, užurbanim ljudima i mapama linija, nalazi se kratko obaveštenje, upadljivo i jasno: Mind the gap! Ovaj izraz je upozorenje da ljudi treba da obrate pažnju na prostor između voza i perona. Samo to.
Ali... vremenom je ovaj izraz postao kulturni fenomen. Ljudima se dopao način na koji jedan jednostavan saobraćajni znak može biti interpretiran. Pazi na prazninu! - ne samo u vozu, nego i u životu, razgovoru, odnosu, komunikaciji. Ova dvosmislena poruka je savršeno odražavala britanski način razmišljanja. Pomalo hladna, veoma kulturna, suptilna, ne pokazuje previše emocija, već samo praktičnu stranu života. Kao takva, ubrzo se našla na svim suvenirima, kačketima, majicama, šoljama, magnetima.
Poruka se pojavila u metrou još 1969. godine i da ne bi morali konstantno da ponavljaju upozorenje, Londonski metro je odlučio da nasnimi ovu poruku. Muški, ozbiljan, neutralan glas je ponavljao dok čekate svoj prevoz. Za ovaj snimak je bilo potrebno plaćati autorsku naknadu, a angažovani su i glumci, te se menjao snimak, ali jedan je dugo opstao. To je snimak Osvalda Lorensa, poreklom iz Nemačke, koji je živeo i radio kao glumac u Londonu. Zna se samo da je on snimio to obaveštenje krajem šezdesetih ili početkom sedamdesetih godina prošlog veka, ali popularnost je steklo tek nakon 2012. Naime, na stanici Embankment se i dalje čuo Osvaldov glas, što je prestavljalo utehu njegovoj skrhanoj udovici, Margareti, koja je ostala sama nakon njegove smrti 2007. godine. Taj snimak je bio jedini tonski zapis njegovog glasa koji je imala. Međutim, kako to uvek biva u vreme modernizacije i promena, sistem obaveštavanja je modernizovan i Osvaldov glas je zamenio novi, moderni snimak. Razočarana udovica je kontaktirala nadležne institucije, objasnila emotivnu važnost te poruke i zamolila ih da vrate stari snimak. Nije to bio lak poduhvat, jer su stare kasete zamenili digitalni uređaji, ali je osoblje, ganuto pričom o ljubavi, uspelo da nađe kasetu, digitalizuje zvuk i sad se samo na stanici Embankment i dalje čuje Osvaldov glas.
Tako ova emotivna priča podseća da oko nas uvek postoji neki prostor: između voza i perona, reči i značenja, namere i utiska, pitanja i odgovora, te da je važno da na vreme obratimo pažnju na prazninu i budemo ljudi.
Autor:
Ana Tripković
Nastavnik engleskog jezika na studijskim programima na Univerzitetu Singidunum
