Oduvek se znalo da jedino čovek poseduje mogućnost da na poseban način koristi reči u najrazličitije svrhe, to jest – da govori. Danas izgleda kao da se ova jedinstvena ljudska sposobnost uzima zdravo za gotovo. Koliko često, u nezaustavljivom vrtlogu današnjice, zastanemo da se zapitamo o posebnosti, mogućnostima ili možda prirodi jezika kojim se svakodnevno služimo?
Često se u raznoraznim lingvističkim priručnicima, jezik definiše kao „sredstvo komunikacije”. Iako ovo sažeto određenje jezika, posmatrano u svojoj banalnoj jednostavnosti, nije netačno, njime se nismo ni primakli objektivnijem sagledavanju sveobuhvatnog značaja, funkcije, a još manje prirode jezika. Kada se uzme u obzir kompleksnost samog fenomena jezika, to nije nikakvo iznenađenje.
Saznanja o jeziku u okvirima humanističkih nauka, kako onih lingvističkih, tako i onih književnih, neprekidno se uvećavaju. Sveopšta akumulacija znanja o jeziku kao da – paradoksalno – pokreće više pitanja nego što nudi odgovora. Nesaglediva i sve veća količina informacija koje posedujemo u vezi sa nebrojenim jezičkim pojavama doprinosi, zapravo, čudesnoj tajanstvenosti jezika. U čemu se, onda, sastoji ova tajanstvenost?
Jezik je istovremeno apstraktna i opredmećena pojava, pa mu stoga valja pristupiti iz oba ova ugla sagledavanja. Apstraktno uzev, on je neposredni izraz ljudske duhovnosti i kao takav, predmet je proučavanja sveobuhvatne filološke, odnosno filozofske nauke. Istovremeno, on je konkretizovana, sasvim materijalna pojava (koja se čuje i vidi) i, kao takav, predmet je, pre svega, lingvistički orijentisanih nauka i naučnih disciplina (lingvistika, stilistika, gramatika, itd.). I pored svega ovoga, on ostaje zagonetan, nedokučiv i nikada do kraja istražen i shvaćen; njegove pojave nikada nisu izolovane, već su konkretna manifestacija ljudskosti u ukupnosti njenih međuodnosa sa svetom koji nas okružuje. Dublje ispitivanje porekla i prirode jezika vodi ka nama nepristupačnoj mističnoj onostranosti. Na taj način sagledavan, jezik će – kao uostalom i sama ljudska priroda čiji je on suštinski deo – uvek ostati tajna koji svi neprekidno govorimo, ali je niko od nas ne izgovara do kraja.
Tekst napisao:
dr Vedran Cvijanović
Docent na studijskom programu Anglistika na Univerzitetu Singidunum
