Da li je stereotip da smo nežniji od Engleza i bliži sa porodicom?

Mi jesmo spontaniji i otvoreniji, ali to ne znači i da smo topliji i prisniji, već samo naglašava kulturološke različitosti. Kod nas se podrazumeva da je baka uvek tu, da pričuva unuče, da pomogne, da skuva, jer mi ljubav pokazujemo kroz pitu, supicu, sarmicu, dok se u Engleskoj kod bake najavljuje i ona retko čuva unuče, kad već postoje obdaništa i dadilje. Ponudiće i granny svom unuku hranu, nenametljivo i nama usiljeno, jer smo navikli na „otvorenost“. „Jedi, vidi na šta ličiš, mnogo si mršav!“, „Uh, baš si mi se ubucila!“ zvuči prilično oštro, ali za nas je to bliskost.

Ako jezik odražava kulturu i porodične odnose, onda mi nismo tako nežni kako se predstavljamo.

Kod nas je prosto normalno da se ide kod bake na ručak, čak je i osuđujuće ako toga nema, dok se u Engleskoj kod bake najavljuje mnogo ranije i ništa nije podrazumevano. U obe kulture bake iskazuju ljubav hranom, samo na različite načine. Rekla bih da je to ista ljubav, a da su načini njenog izražavanja različiti.

 


Ima u našem jeziku sijaset izreka koje lepo opisuju naše odnose poput: „Dala baba dinar da uđe u kolo, a dva da izađe iz njega“ ili „Mirođija u svakoj čorbi“. Kad smo već stalno tu i pomažemo, možemo i da odlučujemo, pa krišom dajemo unucima pare, da roditelji ne znaju, pa još samo jedan kolač, iako su nam izričito zabranili, branimo unuke iako su zaslužili da budu kažnjeni i postajemo seme razdora i više teret nego pomoć. Da li je to naše „više“ ustvari „manje“? I nanny voli svoje unuče i razmaziće ga donekle, ali će striktno poštovati pravila koja su roditelji postavili.

Promenila se i uloga deka. Dok su nekada bili zaduženi za šetnje i parkove, danas postoji termin „active grandfather“, deka koji menja pelene, kuva i provodi mnogo više vremena sa unucima. Znam jednog deku koji u šali kaže: „Ja sam mu i baba i deda.“

Možda i jeste stereotip da su Englezi hladni, ali svakako ne umeju da pokazuju emocije na način na koji mi to radimo i u tome se sa njima nikad ne bih menjala. Jer ja volim da zagrlim, poljubim, da kažem „volim te“ kad god mogu i želim sve manje ličnog prostora u svojoj porodici, a sve više zajedničkog, ispunjenog ljubavlju.

Možda naše i engleske porodice govore drugačijim jezicima ljubavi koji su uslovljeni različitim kulturama, ali ljubav je svakako tu, prisutna i izuzetno bitna za normalan razvoj budućih generacija. Bake i deke su tu da pruže emocionalnu sigurnost, oblikuju način govora svojih unuka, način razmišljanja i doživljavanja porodice, da prenesu jezičku tradiciju i vrednosti sa jedne generacije na drugu.

Autor:

Jelena Nikolić, nastavnik engleskog jezika na Univerzitetu Singidunum