Jezik je jedno od najmoćnijih oruđa čoveka – kroz njega razmenjujemo ideje, izražavamo emocije i prenosimo znanje. Danas, u digitalnom dobu, jezik postaje i prostor u kojem se sve snažnije susreću humanistika i tehnologija. Takođe, njihovo sadejstvo otvara pitanje granice između čoveka i mašine – jezik nije samo struktura, već i odraz ljudske svesti, misli i slobode. Veštačka inteligencija (AI), a posebno u oblasti obrade prirodnog jezika (Natural Language Processing – NLP), donela je promene koje su nekada zvučale kao naučna fantastika: mašine ne samo da prepoznaju reči, već mogu da pišu, prevode, analiziraju i razgovaraju sa nama.
Za razliku od ranijih programa, koji su funkcionisali na osnovu unapred zadatih pravila (npr. jednostavnih rečnika i gramatičkih pravila), današnji sistemi veštačke inteligencije rade tako što „uče“ iz ogromnih količina podataka. Oni analiziraju milione tekstova i pronalaze obrasce: koje reči se često javljaju zajedno, kako se gradi smisao u rečenici i kakav je kontekst u kojem se koristi određena fraza. Ovakvi sistemi se već koriste svuda oko nas. Kada koristimo prevodilačke alate poput Guglovog prevodica (Google Translate), kada nam pametni telefon automatski predlaže sledeću reč u poruci, ili kada razgovaramo sa virtuelnim asistentom kao što je Siri ili Aleksa (Alexa) – u pozadini je NLP.
Na primer, kada veštačka inteligencija prepozna izraz spill the beans, neće ga prevesti doslovno kao „prosuti pasulj“, već kao „odati tajnu“, jer je naučio da se ta fraza u praksi koristi u prenesenom značenju. Slično tome, idiom to let your hair down sistem povezuje sa situacijama opuštanja, a ne sa frizurom. Upravo u ovome se vidi razlika: dok raniji programi prevodili reč po reč, današnji modeli prepoznaju složenije obrasce značenja.
Naravno, on ima i svojih ograničenja. Imajući u vidu da se oslanja na obrasce iz podataka, može pogrešno protumačiti dvosmislene rečenice ili kulturološki specifične izraze. Na primer, rečenica He kicked the bucket može značiti doslovno „šutnuo je kantu“, ali u engleskom jeziku označava i „umro je“. Upravo zbog ovakvih primera jasno je da veštačka inteligencija može biti odličan pomoćnik, ali da nadzor i interpretacija čoveka ostaju nezamenjivi.
Veštačka inteligencija menja način na koji razmišljamo o jeziku i komunikaciji, ali njena uloga ne bi trebalo da bude zamena za čoveka, već alatka koja mu olakšava rad. Ona može da preuzme zadatke koji oduzimaju mnogo vremena – kao što su automatski prevodi osnovnog teksta, pravljenje sažetaka ili analiza velikih količina podataka – dok čovek ostaje glavni kreator, supervizor i onaj ko donosi krajnje odluke. Suština je u komplementarnosti: AI nam pomaže da brže i efikasnije obavljamo poslove, ali najvažniji deo – kritičko mišljenje, kreativnost i razumevanje konteksta treba da ostane u ljudskim rukama.
Autor: Emilija Marković, nastavnik engleskog jezika Univerziteta Singidunum
