Već nekoliko godina deca igraju u školi „Tajnog Deda Mraza” gde jedni drugima kupuju poklone, pokušaju da sakriju i ostave misterioznost do kraja, ali sve manje u tome uspevaju. Ove godine su međusobno razmenili papiriće sa imenima, kako bi dobili drugara ili drugaricu koje oni žele. To me navelo da proverim ko je smislio ovu neobičnu igricu i šta je bio inicijalni cilj.
Davne 1979, u Kanzasu u Sjedinjenim Američkim Državama, filantrop Leri Din Stjuart je prvi počeo da anonimno poklanja po 100 dolara onima kojima je ta pomoć bila preko potrebna. Nazvali su ga ljudi „Tajni Deda Mraz iz Kanzas Sitija” i on je nastavio sa ovom praksom sve do 2006. godine kad je konačno otkrio svoj identitet, pošto je bio svestan da je previše bolestan, a preminuo je godinu dana nakon toga.
Generisano pomoću AI
Ljudi su preneli tu tradiciju na kancelarije, organizacije, fakultete, škole… E tu dolazi do lekcije iz pragmatike, upotrebe jezika i sveukupnog pretvaranja radi održavanja društvenog mira i ispunjavanja normi koje svaki prosečan čovek u anglofonoj kulturi izuzetno ceni. Jezik komentarisanja poklona ne sme da povredi osećanja.
Ukoliko neko prokomentariše poklon rečima „Oh, that’s lovely”, to je remek delo društvene diplomatije. Ovom jednostavnom rečenicom zapravo nismo rekli ništa. Ona nastaje kao jezički refleks prilikom samog otvaranja poklona.
Kad prosto ne znaš šta da kažeš na poklon koji si upravo otpakovao, najčešća je fraza „Oh wow”, potpuno semantički prazna, bez jasnog stava. Potom „You really shouldn’t have…”, nije trebalo da uzimaš poklon, hvala što si uzeo, ali nemoj više. A kad neko kaže “This will come in handy” verovatno neće nikad upotrebiti taj poklon.
I u tom mnoštvu već ustaljenih, uobičajenih fraza, uvek se ponešto nađe da se izbegne najteži odgovor od svih, a to je tišina. Možete biti sigurni da je i izraz “interesting choice” bolji od tišine, iako zapravo pokazuje da je poklon potpuni promašaj.
Generisano pomoću AI
Zanimljiva je i fraza „white elephant” koji se koristi za poklon koji je beskoristan, prevelika obaveza, nepraktičan. To je dovelo do nove kulture nazvane „regifting” gde se mnogi na društveno prihvatljiv način otarase tih “belih slonova” ili nepoželjnih poklona. To je reciklaža poklona sa osmehom.
I tako, dok u anglofonoj kulturi imamo indirektne komentare, upotrebu fiksnih fraza i izbegavanje negativne procene, u srpskoj kulturi se trudimo da budemo direktniji, komentari su nam obično prožeti sa više emocija, a često uputimo i kritiku upakovanu u šalu. Mada mi je zanimljiv bio primer jedne načelnice koja je, nakon što je dobila senke za oči sa slikom veštice od svojih kolega, uz osmeh rekla: „Zanimljivo.” Možda postepeno i mi preuzimamo anglofone reakcije.
Autor:
Ana Tripković
Nastavnik engleskog jezika na studijskim programima na Univerzitetu Singidunum
