Uloga profesora jezika u savremenom obrazovanju prolazi kroz veliku transformaciju. Nekada se podrazumevalo i očekivalo da je profesor jezika strogi autoritet – figura koja prenosi znanje, ocenjuje i održava disciplinu. A kako se vremena manjaju, oblikuju se i preobražavaju svi segmenti društva, što nas u ovom slučaju vodi do pitanja - može li profesor istovremeno biti i autoritet i prijatelj? I da li je takva kombinacija zapravo ključ uspešne nastave?
Tradicionalni model zasnivao se na hijerarhiji - profesor govori, učenici slušaju. Ovo je stvaralo određenu distancu, ali i poštovanje prema znanju i radu. Ipak, kako se menja društvo, menjaju se i očekivanja učenika koji gradi svoju novu, asertivniju ulogu. Savremeni učenik želi prostor u kojem sme da postavi pitanja, sumnja, pogreši, kaže šta misli. On čeka reakciju, razumevanje i podršku svog profesora.
To, naravno, ne znači da profesor jezika treba da izgubi autoritet. Poštovanje se danas sve više gradi na stručnosti, empatiji i sposobnosti da se uspostavi kvalitetan odnos između profesora i učenika. Profesor jezika koji je previše „prijatelj“ riskira da izgubi granice, dok profesor jezika koji je previše distanciran rizikuje da izgubi kontakt sa učenicima, njihovu pažnju i poverenje.
Ključ jeste u balansu.
Najbolji profesori jezika uspevaju da stvore atmosferu poverenja u kojoj se učenici osećaju dovoljno sigurno da uče, greše i napreduju... Oni su jasni u svojim očekivanjima, dosledni u pravilima, ali istovremeno otvoreni za dijalog, humor, fleksibilnost i potrebe svojih učenika.
U savremenoj školi profesor jezika ne mora da bira jednu ulogu. On može biti autoritet – ali ne zbog straha, već zbog znanja, iskustva i integriteta. I može biti prijateljski nastrojen – ali ne gubeći profesionalnost.
Kada se te dve uloge spoje, nastaje odnos koji motiviše, podstiče radoznalost i ostavlja trag mnogo duže od jedne školske godine – i opet je sve u balansu.
Tekst napisala:
Maja Rončencić, nastavnik jezika na Univerzitetu Singidunum
