„Sudbina sveta ne zavisi samo od diplomatije, nego i od prevodilaca.“ (Mark Tven)
Iako je prevodilačka profesija stara preko 2 000 godina, čini se da je umetnost prevođenja u savremenom društvu olako shvaćena kao posao kojim može da se bavi svako ko iole zna strani jezik. Verovali ili ne, u zavisnosti od toga sa kog jezika i na koji jezik prevodite, vaša primanja mogu biti od minimalnih do veoma visokih. Na primer, trenutno je najplaćeniji prevod u Americi prevod sa engleskog na japanski i korejski i obrnuto. Prema zvaničnim informacijama sa sajta Slator.com, za samo jednu stranu teksta prevoda na ove jezike, možete zaraditi čak 143 dolara.
Da je posao prevodilaca težak i zahtevan govore nam i druge činjenice. Neretko se dešava da, usled greške u prevodu, dođe do potpunog kraha poslovanja neke kompanije, ili čak do zdravstvenih problema. Čuven je slučaj britanske multinacionalne banke HSBC i pogrešnog prevoda njenog slogana „Assume Nothing” u nekim zemljama kao “Nemojte ništa da radite”, što je dovelo do gubitka od 10 miliona dolara. Još gore je prošao jedan španski pacijent koji je primljen u bolnicu u Floridi jer je bio “intoxicado”, što je pogrešno prevedeno sa španskog kao da je bio pijan, a zapravo je bio otrovan, što je, nažalost, dovelo do ozbiljnih komplikacija njegovog zdravstvenog stanja.
Umetnost književnog prevođenja je, pak, nešto sasvim drugačije. Za razliku od prevoda dokumenata, prilikom prevoda književnog dela prevodilac mora biti dobro potkovan prethodnim znanjem iz oblasti književnosti, ali i dovoljno “slobodan” da dozvoli sebi da razmišlja van okvira bukvalnog prevoda. Upravo zbog te umetničke slobode, nekada može da dodje do nesuglasica između autora nekog književnog dela i njegovog prevodica, kao što je bio slučaj sa Vladimirom Nabokovim, koji je okrivio prevodica za neuspeh njegovog romana “Camera obscura”, što je čak dovelo do toga da je, pet godina kasnije, sam napisao isti roman na engleskom jeziku, pod nazivom “Smeh u tami”. Međutim, ima i onih umetnika koji umeju da pohvale rad prevodilaca, kao što je bio slučaj sa Markesom, koji je javno hvalio prevod “Sto godina samoće” na engleski jezik.
Ako se pitate koja su dela prevedena na najviše jezika, verujem da se nećete iznenaditi kada pročitate da je na prvom mestu Biblija, sa prevodima na 554 jezika, a drugo mesto zauzima “Mali princ” koji je preveden na preko 300 jezika, a slede ih prevodi romana Agate Kristi.
Da je prevođenje zaista umetnost, najbolje govore greške u prevodu koje su, nažalost, sve učestalije. Za sam kraj ovog teksta, ostavljam primer koji je meni lično i dalje “favorit”: u sceni iz jednog holivudskog filma, glumac izgovara rečenicu: “Look, Lebanese militia is coming!”, a prevod na srspki glasi: “Pazi, stiže Libanac Miliša!”
Autorka:
Valentina Bošković Marković
Profesorka na studijskom programu Anglistika, na Univerzitetu Singidunum
