„Bilo je, kao što nikad nije bilo...“ Ovako počinju tradicionalne arapske bajke koji se i dan-danas prepričavaju sa kolena na koleno, dok njihovi pripovedači odbijaju da ih zapišu, strahujući da ih na taj način više niko ne bi prepričavao, već da bi ostale samo u pisanom tragu i da bi se izgubio deo njihove tradicije. Isto ovako bi mogao da se započne i ovaj putopis, jer je svako iskustvo iz Maroka baš takvo da vas ostavi u neverici da li se to stvarno desilo, ili je bilo bajka...
Marakeš, glavni grad Maroka, grad je raznolikosti i različitosti: od raskošnih palata sa palmama, zlatom i mermerom u modernom delu grada do skromnih kućica od blata u medini. Bilo da idete u centar grada ili u medinu, nećete moći da izbegnete njihov užurban saobraćaj, koji je, najblaže rečeno, izazov koji ne preporučujem onima sa slabim srcem. Na putevima možete videti sve- od najnovijeg modela hibridnih automobila do starih kočija sa konjskom zapregom. Važna napomena- svako prevozno sredstvo na koje sam naišla imalo je prednost u odnosu na mene kao pešaka i trebalo mi je vremena da se naviknem na činjenicu da u svakom trenutku moram da uključlim sva svoja čula da bih uspešno stigla do svoje konačne odrednice.
Da budem iskrena, odlazak od tačke A do tačke B u velikoj meri je otežavala i arhitektura grada, jer su ulice uske, previše liče jedna na drugu, i cela medina je jedan veliki lavirint u kom mapa nije od velike pomoći. Srećom, u svim ovim izazovima pomagalo je jedno: osmeh marokanskih stanovnika. Bilo da žive u raskoši i izobilju, ili da vode magarca u pohabanoj odeći i obući, Marokanci su nasmejani čim vas ugledaju, i svakome će poželeti dobar dan i lep provod u njihovoj zemlji. Iako se dešava da traže bakšiš ako vam pomognu da se snadjete u gradu, neizostavni deo njihove dobrodošlice je šoljica čaja od nane, a svako njihovo jelo bogato je začinima poput kumina, kima ili kurkume.
Sve ono što jedete i pijete možete vrlo lako naći i na Jemaa el Fna, trgu koji je zvanično zaštićen od strane UNESCO kao kulturno dobro, koji u večernjim satima postaje centar svih važnih zbivanja- od takozvanih „snake catchers“ koji sviraju, preko umetnica koje vas jure da vam iscrtaju deo tela kanom, do trbušnih plesačica i tradicionalnih berberskih svirača koji veselo sviraju, igraju i pevaju njihove tradicionalne pesme. Vrlo često, da bi vas primamili da pogledate njihovu robu za prodaju, ponudiće vam da pomazite njihovu kornjaču, papagaja, ili, za one hrabrije, kameleona. Kada vam dosadi sva ta vreva i buka, vrlo lako ćete pronaći mir u nekom od skrivenih kafića sa laganom muzikom, velikim, otvorenim središnjim delom ukrašenim zelenilom i mirišljavim cvećem.
Ukoliko, pak, želite da izadjete iz zidina grada, dočekaće vas pustinja, kamile i gutači vatre, definitivno dobitna kombinacija za sve avanturiste kojima je dosadio klasični evropski turizam. A da biste do tamo došli, potrebno vam je znanje arapskog ili francuskog jezika, jer je engleski kod njih tek na trećem mestu, i to ne kod svakog prolaznika.
Kao njihova gošća na razmeni u okviru Erasmus+ projekta, imala sam priliku da posetim državni univerzitet Cadi Ayyad i da sa njihovim osobljem razmenim iskustva iz akademske zajednice. Ono što nam je slično jeste želja za napretkom, glad za znanjem i gostoljubivost. Ono što nam je različito je brojnost- na ovom univerzitetu, godišnje 5 000 studenata upisuje studijski program Engleski jezik i književnost, za koji vlada veliko interesovanje omladine iz celog Maroka. U razgovoru sa jednim od studenata, saznala sam da ih najviše privlači engleska književnost i da vole da istražuju različite priče iz engleske kulture, jer na taj način povezuju jezik i sa svojom tradicijom.
Savremena psihologija tvrdi da je za svakog čoveka važno da makar jednom godišnje izađe iz svoje zone komfora i uradi nešto što do sada nije. Za mene, to je ove godine bila poseta Maroku, odakle sam se vratila bogatija u životnom, ali i profesionalnom iskustvu. Kolegama sa univerziteta u Marakešu sam obećala da ću se vratiti, a našim čitaocima obećavam da ću naredni put posetiti i one delove Maroka koji su ostali tajnoviti i daleki.
Autorka:
Valentina Bošković Marković, profesorka na studijskom programu Anglistika na Univerzitetu Singidunum
